Pi­še: Ta­ma­ra Vu­ka­ši­no­vić


Po­taj­no, ve­li­ki broj lju­di vi­di se­be kao uspje­šnog li­de­ra ili je mo­žda još is­prav­ni­je re­ći da ve­li­ki broj lju­di sa­nja svoj lik u ulo­zi ha­ri­zma­tič­ne per­so­ne ko­ja za so­bom vo­di sled­be­ni­ke. Ne­ka­ko se ma­nje raz­mi­šlja o to­me da li tih sled­be­ni­ka ima sve­ga de­se­tak ili su u pi­ta­nju hi­lja­de lju­di sprem­nih da pra­te ide­o­lo­gi­ju i vi­zi­ju jed­nog čo­vje­ka do ostva­ri­va­nja ci­lja ko­ji vre­me­nom po­sta­je za­jed­nič­ki i za li­de­ra i za nje­go­ve sled­be­ni­ke. U ško­la­ma nas uče da se li­de­ri ne ra­đa­ju, već stva­ra­ju, iako prak­sa ne ta­ko ri­jet­ko, do­ka­zu­je upra­vo su­prot­no. Mo­žda ni­je po­gre­šno re­ći da se ha­ri­zma­ti­čan čo­vjek ra­đa, a moć ubje­đi­va­nja je ono što se uči i što se sti­če. Me­đu­tim, bi­ti li­der i sa­nja­ti o to­me na ja­vi su dvi­je kraj­nje raz­li­či­te stva­ri.
Po pri­ro­di sam sa­njar. Du­go sam sa­nja­la o to­me da ću jed­nog da­na po­sta­ti po­zna­ta ba­le­ri­na, iako ni­ka­da ni­sam po­ha­đa­la ča­so­ve kla­sič­nog ba­le­ta, a je­di­no ba­let­sko is­ku­stvo ko­je sam ima­la bi­le su dječ­je pred­sta­ve u mo­joj sop­stve­noj pro­duk­ci­ji, is­pred kuć­nog ogle­da­la. Na­kon to­ga, po­če­la sam da sa­njam dru­gi san. U nje­mu sam se­be vi­dje­la kao uspje­šnu rok pje­va­či­cu pro­mu­klog, a u isto vri­je­me moć­nog gla­sa, ko­ja oku­plja de­se­ti­ne hi­lja­da lju­di na svo­jim kon­cer­ti­ma. On­da na­pu­ni­te 18 go­di­na, po­la­ko iza­đe­te iz pu­ber­tet­skog pe­ri­o­da i, ako ste do­volj­no hra­bri, su­o­či­te se sa re­al­no­šću. Da­nas ni­sam ni ba­le­ri­na, ni pje­va­či­ca, ali to ne zna­či da sam od­u­sta­la od svo­jih sno­va. Ne! To sa­mo zna­či da da­nas sa­njam one sno­ve ko­je je mo­gu­će ostva­ri­ti, što sva­ka­ko ne zna­či da će oni za­i­sta i bi­ti ostva­re­ni, ali za­hva­lju­ju­ći nji­ma de­fi­ni­še­mo one ci­lje­ve ko­ji­ma stre­mi­mo u ži­vo­tu.
Naj­ve­ća opa­snost za sud­bi­nu jed­nog čo­vje­ka je ži­vje­ti u sno­vi­ma ko­ji ne­ma­ju svo­je po­kri­će u re­al­no­sti. Ipak, ta­kav čo­vjek je od­go­vo­ran sam za se­be i se­bi po­la­že ra­ču­ne. Me­đu­tim, po­sta­vlja se pi­ta­nje ko­me su od­go­vor­ni ta­ko­zva­ni po­li­tič­ki li­de­ri ko­ji iz svog sna ni­ka­ko da se pro­bu­de?! Ne­dav­no je gru­pa pri­ja­te­lja sa­nja­la in­te­re­san­tan san. Sa­nja­li su da su u Be­ra­na­ma, pre­li­je­pom gra­du na sje­ve­ru Cr­ne Go­re, u ko­jem ži­vi su­sre­tljiv, otvo­ren i na­da­sve pri­ja­telj­ski na­klo­njen na­rod. Sa­nja­li su da su svo­ji na svo­me. Ka­ko to ina­če bi­va u sno­vi­ma, na­ši ak­te­ri, ni­čim iza­zva­ni, od­jed­nom su se na­šli na oma­njoj bi­ni, a is­pred njih 5.000 spon­ta­no oku­plje­nih lju­di, sto­je i če­ka­ju. ‘’Šta li če­ka­ju?’’, pi­tao se je­dan od sa­nja­ra. ‘’Če­ka­ju da im se obra­ti ne­ko od nas, da ih pro­svi­je­tli­mo svo­jom mu­dro­šću i da ih na­u­či­mo ka­ko da ži­ve svoj ži­vot’’, od­go­vo­rio je dru­gi.
Na­šu gru­pu pri­ja­te­lja re­al­nost još uvi­jek ni­je su­sti­gla. U toj re­al­no­sti u ko­joj od­bi­ja­ju da ži­ve, 5.000 oku­plje­nih gra­đa­na Be­ra­na ni­je do­šlo da sa­slu­ša mu­dro­li­je po­li­tič­kih ilu­zi­o­ni­sta, već da pri­su­stvu­je kon­cer­tu jed­ne od naj­ve­ćih pop-rok gru­pa na­ših pro­sto­ra ‘’Van Go­ga’’. U toj re­al­no­sti, ‘’du­bo­ka po­li­tič­ka kri­za’’ ko­ju su na­ši pri­ja­te­lji po­mi­nja­li dok su sa­nja­li, ne po­sto­ji, već po­sto­ji de­mo­krat­ska dr­ža­va u ko­joj i na­ši pri­ja­te­lji ži­ve, a či­ja je vla­da iza­bra­na na le­ga­lan i le­gi­ti­man na­čin, vo­ljom svih gra­đa­na Cr­ne Go­re. U toj re­al­no­sti, ski­da­nje ne­ko­ga sa vla­sti, kao je­di­ni i is­klju­či­vi raz­log po­sto­ja­nja, funk­ci­o­ni­sa­nja i po­li­tič­kog biv­stvo­va­nja na­ših pri­ja­te­lja, ni­je cilj ko­jem te­že ni­ti gra­đa­ni Be­ra­na, ni­ti gra­đa­ni Cr­ne Go­re. U toj re­al­no­sti, 27. sep­tem­bar će bi­ti dan kao i sva­ki dru­gi: na­rod će iza­ći na uli­ce da pro­še­ta sa svo­jom dje­com par­ko­vi­ma Pod­go­ri­ce, po­zna­ni­ci i po­ro­di­ce će sje­da­ti u ka­fi­ći­ma i od­ma­ra­ti od na­por­ne ne­dje­lje ko­ja je za nji­ma, a na­ši pri­ja­te­lji će i da­lje sa­nja­ti svo­je ne­do­sa­nja­ne sno­ve.
Bi­ti li­der u snu, a u za­blu­di na ja­vi, sva­ka­ko mo­že do­ve­sti čo­vje­ka do oča­ja­nja. Kao što ka­že Vajld: ‘Sve za­vi­si od oko­li­ne. Sun­ce u svi­je­tlom ne­be­skom pred­je­lu ima o se­bi mno­go skrom­ni­je mi­šlje­nje, ne­go svi­je­ća ko­ja go­ri u po­dru­mu.’’

(Autor je ma­gi­star eko­nom­skih na­u­ka)